Don quijote

Analiza dela Don Kihot po čeklisti

1. Narativna tahnika:

Perspektiva i glas u Don Kihotu se poklapaju i pripadaju piscu. Pripovedač nam u nekim delovima skreće pažnju na pisca-odnosno sebe,kada se predstavlja kao Mavar pod imenom Ben Endželija ispod koga je sakrio svoje pravo ime (indžel na arapskom isto je što i sjervo na španskom i znači jelen, a piščevo ime izvedeno je upravo od oveimenice ciervo→Cervantes). Narator je uspeo da konstruiše likove tako da im glas sasvim odgovara, tako da je većina likova obrazovana i inteligentna bez obzira na svoj stalež, i pisac slobodno može dagovori kroz njih. Prosti ljudi u don Kihotu i govore prostim jezikom, izuzev kada Sančo Pansa u retkim prilikama govori stvari koje nikako jedan konjušar ne bi mogao znati. Narator se nalazi izvanradnje, međutim, možemo reći da sa posebnim emocijama opisuje delove koji predstavljaju njegov stvarni život (npr. kada opisuje ratove u kojima je sam bio učesnik). Naša perspektiva u delu je promenljiva.Za većinu događaju ostajemo u dilemi šta se desilo posle, ali pred kraj knjige dobijamo sve odgovore. Što se tiče izvođenja zaključaka – u Don Kihotu imamo i mimezu i dijegezu. Sve što shvatimo samiiz nekog događaja narator nam kasnije potvrdi svojim rečima. On u nekoj meri utiče na naš doživljaj likova, pripisujući im određene osobine i tako automatski određuje i perspektivu iz koje ćemoposmatrati neki lik.

2. Ton:

Celokupno delo ima šaljiv ton, dok se tonovi pojedinačnih likova mogu grupisati. Tako je ton don Kihota samouveren, zapovednički, zaljubljeni i pun poštovanja, a SančoPansa govori iskreno, naivno, katkad ironično komentarišući poteze svoga gospodara. Likovi koji dolaze u dodir sa njima dvojicom najpre imaju zbunjeni ton, zatim podrugljiv i ironičan, a kada ga malobolje upoznaju onda sažaljiv. Oni koji su na neki način ispaštali zbog don Kihota obeleženi su besnim i ljutitim tonom. Naravno, ljutit ton je u ovim situacijama prisutan i kod don Kihota i Sanča....