Guslari

Odlomak nazvan Guslari je odlomak studije Voces de tradición: Reflexiones ante la figura mitificada de un guslari, profesora Maksimijana Trapera, objavljene 2008. godine u tekstu Homenaje a Ismael Fernández de la Cuesta.
Ovaj odlomak, kao što se i iz samog naziva može zaključiti, govori o guslarima, tačnije o umetnosti hrvatskog guslara Mileta Krajine i o usmenoj poeziji. Kao sporedna postavkaovog odlomka, javlja se pojam improvizovane poezije - poesía improvisada.
Guslari je naziv za izvođače epske poezije na teritoriji bivše Jugoslavije. Potiče od reči gusle – muzičkog instrumenta od javorovog drveta, sa jednom ili dve žice. Guslari su istovremeno pesnici, kompozitori i reproduktivni umetnici. Umetnički nivo njihovog izvođenja zavisi od obdarenosti i talenta pojedinca. Oni pevajuprirodnim glasom i neškolovanom tehnikom. Melodija pesama nikada nije stalna, ona je neprekidna improvizacija prema izabranom ritmičkom klišeu. Svaki guslar ima vlastiti kliše napeva, koji je ili nasledio od svojih predaka ili ga je sam izmislio. Neki guslari pevaju više melodija, a i jednu melodiju na više načina. Melodije pojedinih guslara uvek se čine novima. Kad neki pevači hoće da pevaju brže,prelaze u neku vrstu recitovanja. Skoro redovno guslari improvizuju individualne — katkad šaljive — uvode u pevanje epske pesme. U epskoj pesmi nema strofa; ipak pevač deli pesmu na veće ili manje odlomke, koje završava širom ili bogatijom kadencom ili na kraju odlomka podvikne. Nakon toga je kratak odmor, koji obično ispuni improvizacijama na guslama.
U maju 2004. godine, u pozorištu gradaManakor, na Majorci, organizovano je okupljanje sa temom improvizovane poezije. Mile Krajina je učestvovao kao predstavnik balkanskih narodnih pesnika. Autor studije približava nam problem današnjice da se objasni pojam usmene književnosti. S obzirom da ona nije pisana, to jest, da ne postoje pisani dokazi koji bi nam je ilustrovali, teško je shvatiti njeno postojanje. Reč «literatura» nastala je odreči «letra», što znači da ona podrazumeva ono što je napisano. Kako termin književnost obuhvata i usmenu književnost, koja se bazira na živoj, a ne pisanoj reči, nailazimo na očiglednu kontradikciju u nazivu «literatura».
Ideje izložene u tekstu su u skladu sa do sada naučenim, poznatim činjenicama. Usmena književnost je podrazumevala dva glavna književna roda: liriku i epiku. Smatra se da jelirika bila starija od epike. Njom je čovek, pesnik, iskazivao svoja osećanja. Peva o srećnoj ljubavi ili se žali na ljubavne muke. U epici umetnik govori o poznatom istorijskom događaju, ljubavnom osvajanju, prirodnoj katastrofi i sl. Ova dva književna roda su se transformisala u dva glavna roda savremene književnosti – u književnost koja se piše i onu koja se čita – u novelu i poeziju. Vremenom jelirika prevazišla epiku, to jest, postala je dominantan rod usmene književnosti. Zato danas postoje zemlje čija je epika potpuno nestala, gde nema pisanih dokaza o njenom postojanju, a teško je pronaći neku zemlju koja nema sačuvane ostatke lirske poezije, jer je i danas prisutna tradicija pevanja o zajedničkim običajima jedne zajednice.
Neophodno je pomenutim književnim rodovima dodati iimprovizovanu poeziju, koja je manje proučavana, i samim tim manje poznata, u odnosu na liriku i epiku.
Kako ne poznaje hrvatski jezik, autor odlomka ne može da govori o umetničkoj vrednosti dela Mileta Krajine. Međutim, autor je impresioniran njegovim stavom - visokom, snažnom figurom uzdignute glave i njegovim načinom pevanja. Kako navodi, pred njegovom umetnošću stoji kao pred živim nasleđemčovečanstva. Slušajući Mileta kako recituje svoje stihove uz pratnju gusli, iako ne razumevši nijednu reč, shvatio je značenje reči tradicija. Njegovo divljenje se nije zadržalo samo na ovom pojedincu, već obuhvata čitavu kolektivnu umetnost, na sve umetnike nazivane huglarima ili guslarima, na umetnost koja nije bila samo delo talentovanih pojedinaca, već tradicije.
Uglavnom pri spomenu usmene...