Literatura

UJEDINJENJE ARAGONA I KASTILJE I STVARANJE JEDINSTVENE ŠPANIJE - FERDINAND I IZABELA




Do stvaranja jednistvene španske države došlo je u poslednjoj četvrtini XV veka ujedinjenjem Aragona i Kastilje što je bio rezultat braka izmedju Izabele Kastiljske (Isabel I de Castilla) i Ferdinanda Aragonskog (Fernando II de Aragón). Ovo dvoje vladara koje je papa Aleksandar VI počastvovao nazivom"Katolički kraljevi" dovršili su Rekonkvistu (Reconquista) osvajanjem Granade i povratili Navaru tako da se pod njihovim skiptrom našlo celo Ibersko poluostrvo izuzev Portugalije. S njihovim blagoslovom i materijalnom pomoći Hristifor Kolumbo se otisnuo na svoje putovanje i tako otvorio vrata španskom osvajanju Novoga Sveta. čitavim nizom unutrašnjih reformi u pravcu jačanja centralne vlastiustanovljen je najrazvijeniji oblik kraljevskog apsolutizma u tadašnjoj Evropi. Sve ove promene označile su početak novog doba u istoriji Španije a prekomorska ekspanzija značila je početak novog poglavlja u razvoju Evrope i sveta.


Tako su dinastičkim brakom izmedju Ferdinanda Aragonskog i Izabele Kastiljske udareni temelji jedinstvenoj španskoj državi. Nova državna tvorevina nije bila homogena.Svaka od kraljevina je sadržavala svoju samostalnost. Jedina spona koja je vezivala Aragon i Kastilju bio je bračni ugovor izmedju Ferdinanda i Izabele. Ako je kraljevski brak bio zaloga španskog jedinstva i Ferdinand i Izabela pokazali su se dostojnim tog zadatka. Harmonija ličnog i političkog razumevanja izmedju supružnika obezbedila je skladno i zadivljujuće celishodno delovanje ovog delikatnog ipomalo idealističkog aranžmana. Savremeni a i kasniji istoričari često su isticali kako su se njihovi različiti kakakteri, od kojih je svaki odražavao mentalitet i političke tradicije zemlje iz koje su poticali, medjusobno dopunjavali. Po stupanju na presto, 1574. Izabela je imala 23 godine. Kako je poticala iz viteške Kastilje, vrline koje su je krasile bile su pobožnost, dostojanstvenost,nesavitljiva odlučnost, velika moralna i fizička hrabrost a mane netolerancija i sklonost ka pompi. Ferdinand je bio godinu dana mladji od kraljice. Kao pravi Aragonac bio je kosmopolitskih osećanja, oprezan, sračunat, nepopustljiv, škrt ali istini za volju u dobre svrhe kao npr. njegov savremenik Henri VII (Henry VII) u Engleskoj. Nikada nije istupao impulsivno, nikada nije udarao ako nije mogao da toprivede kraju. Nedostajali su mu otvorenost, darežljivost i druge osobine koje vladara čine omiljenim u narodu. Za razliku od Izabele koju su, shodno političkim tradicijama Kastilje, zaokupljali unutrašnji problemi, Ferdinandova pažnja je bila usmerena ka diplomatiji. Kako se onovremena diplomatija (kao uostalom i kasnija) dobrim delom zasnivala na lažima nije čudo da je Makijaveli (Machiavelli) usvome besmrtnom "Vladaocu" naveo Ferdinanda kao primer vladara veštog da "igra lisicu". 


Dominacija Kastilje


Svaki od kraljevskog para bio je suveren u svojoj državi dok je u drugoj bio samo kraljevski supružnik. I Aragon i Kastilja su zadržavale svoje posebne zakone i običaje. Zajednička za Kastilju i Aragon bili su ličnost vladara, spoljna politika i ustanova Inkvizicije. Ukinute suzabrane uvoza i izvoza izvesnih roba iz jedne kraljevine u drugu ali su carine ostale na snazi. Do potpunog ukidanja razlika u unutrašnjem uredjenju i upostavljanja jedinstva doći će tek u XVIII veku stupanjem na vlast dinastije Burbona. Ostaje da se objasni fenomen kako je onda Španija uspešno funkcionisala kao jedinstvena i jaka država. 
Uprkos isticanoj ravnopravnosti lako je uočljiva dominacijaKastilje.Ona je bila daleko većeg prostranstva, mnogoljudnija, administrativno i etnički homogenija od zemalja koje su podpadale pod krunu Aragona. I u srednjem veku se često o kraljevima Kastilje govorilo kao o kraljevima Španije. I jezik je često nazivan kastiljskim. U vreme vladavine Ferdinanda i Izabele prvenstvo Kastilje biće još naglašenije. Već je bračni ugovor, sklopljen januara...